Kapija 16
Mislila sam da će se, kada zatvorim jednu od dve firme koje uspešno vodim, a uradila sam to u oktobru 2025, sve što me je dovelo do ivice razbežati mahnito, da će se podići magla iz moje glave, iz moje duše, i da će mi srce opet kucati ritmom koji nije paničan.
Ništa od toga se nije desilo.
Na mesto srljanja, neispavanosti i dugogodišnjeg nestajanja, ne-stajanja (!) (I umalo da nestanem.) došao je strah od nemaštine, od nesamostalnosti. I, jbt, onaj osećaj kao da se ponovo vraćam u prostor u kom se diše na tuđe odobrenje.
Nije se desilo. Živim sa čovekom koji me voli. Zahvalna.
No, glavobolja nije prestala.
Otpočeo je maraton po lekarima.
Telo mi nije poverovalo da je opasnost prošla. Mnogo sam ga puta bzosećajno prevarila. Nastavilo je da diže uzbunu, da me zove, da me bolom priziva sebi.
Danas je 16. decembar.
To je dan mog dolaska na ovaj svet (oktobar) i tatinog odlaska (januar). 16 je kapija. Prag.
Gledam tako unazad do oktobra kroz moj durbin za unazad i vidim kako sam vreme koje sam dobila zatvaranjem firme hraniteljke odlučila da utamanim, utabanam do nestanka, do statusa u kom ponovo jedva dišem jer nemam ti kad.
Odlučila sam se početkom oktobra na još edukacija: o prodaji, o uređenju doma, o strategiji.
Uključila sam se u književne večeri.
Krenula na svakodnevne terapije u banju.
Htela sam i kurs o finansijskoj pismenosti, ali sam potrošila sve pare. Nula.
Mhm… Dok sam gradila spolja potkopavala sam temelje iznutra. Da nemam vazduha videla sam tek kad mi je ostalo ništa.
Moje otrežnjenje je dugo i bolno.
Ove godine sam se rastala od jedinog čoveka koji me je bezuslovno voleo još pre nego što sam se rodila jer je isto tako voleo i moju mamu.
Rastala sam se od života bez bola. Od biznisa koji sam izgradila od nule i od ljubavi i želje da učinim ovaj svet lepšim, makar u mom mikrokosmosu.
I tako, u tim rastancima, rastala sam se i od sebe kakva sam bila.
Od sebe koju sam volela i koju sam dogurala do tog škripca u kom više nisam mogla ni da se volim. Jbg, nisam imala snage ni za ljubav. Ne da je dam.
A ipak sam i dalje bila željna da je primim.
I jesam. Zahvalna svom Nemanji, svojoj deci, mami, tati čuvaru kapije, sestri, zetu i njihovoj deci i mojoj kumi što sam pola srca njenog i Loli i Veci :)
Od pre svega nekoliko dana ja sam bolje. Ne idem ni na kakav kurs. Skoro da ne idem ni napolje, osim u šetnje da se okupam šumom i u kupovinu poklona, na kafu sa svojim tinejdžerima.
Imam opet novaca. Zaradila :)
Kuća mi je topla i čista.
Usisavam.
Brišem okna i prašinu. Brišem knjige iz svoje biblioteke i ređam na noćni stočić one koje želim da pročitam. Čitam pred spavanje.
Radim domaći sa svojim prvakom i ne urlam na njega.
A jesam.
Idem sa čovekom u pozorište. Razgovaramo.Pravimo planove.
Skupljam deliće sebe. I biću autentična ja sa svim onim delićima koji nedostaju. Možda ću na neke od tih rupica staviti nešto novo. Možda ću ostaviti te bušice da dišu.
I ono što nemaš i to je deo.
