Osmi mart. Ponovo.
Moj lični ugao. Potpuno subjektivan o ovom datumu koji mi je oduvek bio nekako тесан, stezao me pod miškama i grebao kao neka za broj manja, vunena rolka.
Evo je moja pričica, niz sećanja, sve što staje u ovih 5 karaktera: 8MART.
Kao sasvim mala devojčica, dok se još obeležavao i Dan dečaka, 22. decembar, dakle možda sam bila treći ili četvrti razred osnovne škole, jedan dobri moj, zauvek prijatelj, čekao nas je na ulazu u školu sa nekoliko crvenih karanfila u srebrnoj i providnoj foliji u koju se nekad pakovala pažnja. Mene i još tri moje drugarice, koje smo bile besties, samo se to tada nije tako zvalo.
Mi smo se zvale GG. Kao Good Girls, jer je ostatak ekipe bio dečački, a oni su sebe zvali BB, bad boys.
I tako je jedan od tih BB učinio da se malo postidim, ali da se mnogo osetim ponosnom što jedan od ta četiri cveta pripada meni. Kao i jedan od ta četiri poljupca. U detinjstvu su takve stvari male samo odraslima, eto, u meni je to sećanje ostalo negde unutra, kao dugme koje kasnije život ume slučajno da pritisne.
A onda je nekako, u godinama koje su dolazile, to „cvećavanje” postalo bezveze, skaft, kako bi to moja deca danas rekla. Sve je počelo da se tumači, rasklapa, razobličava. Cveće je postalo sumnjivo. Gestovi su postali stvar rasprave. Osmi mart je, okreni, obrni, u mnogim pričama ispadao loše režiran praznik. Priče iz okruženja uvek su bile slične i svodile su se na to da, ako ne poštuješ ženu i ne umeš da joj daš ljubav, onda nemoj ni cvet. I u meni se tako uvrzlo da taj dan ne priznajem i da ne želim nikakve darove, jer je to, eto, glupo. Ako ne umeš ljubav, ne umej ni buket. Godinama sam ponavljala nešto o sebi, pa kad su svi to zapamtili, shvatila sam samo da su dobro naučili lekciju koju sam im sama zadala.
Danas sam na Viber dobila nekoliko elektronskih čestitki od nekoliko sjajnih i bliskih žena, i jednu od zauvek džentlmena Nikole, radnika, izvrsnog majstora koji nam je napravio ogradu od stare cigle za našu kuću. On mi svake godine redovno čestita. I ja se obradujem.
I onda mi je nekako postalo žao. Žao što su svi tako dobro zapamtili da ja ne volim Osmi mart.
Sa terase stana koji sam rentirala za jučerašnji set videla sam toliko divnih buketa koji su u rukama kćeri, sinova, dedova, muževa išli ka nekim ženama koje nisu „nagrdile” Osmi mart. I bila sam jednako setna i sretna.
Buket koji sam tog dana kupila sebi, da malo popravim utisak, danas sam poklonila jednoj divnoj ženi koju sam igrom slučaja srela. Preda mnom je još jedan ranunkulus kupljen za moju mamu, od koje sam delom i naučila da je Osmi mart glupost. Mislim da će mi i danas reći:
„Ma šta si to kupovala, imamo pun vrt cveća, samo trošiš pare…”
Stužila sam se nešto, pa sad javno hoću da kažem: nije da sam zavolela Osmi mart, no volim da me se neko seti i bilo bi mi milo da znate za sledeću godinu, svi vi koji ste stigli do kraja ove pričice —
volela bih knjigu.
Ili buket lala, narcisa, zumbula. Ili celo proleće sabrano u dve šake i umotano u papir.
Može i čokolada. Samo Najlepše želje, molim, ako može 300 grama.
Može i izlet.
Čestitka.
Crtež.
Zagrljaj.
Srećan osmi mart, drage moje dame, susreti sa vama veliki su deo mene.
BLOG
